Komšija nije imao običaj da zaključava vrata kada bi negde izašao. Bilo je to u vreme kada moja porodica nije imala fiksni telefon, a mobilnih još nije bilo. Komšija je imao i ostavljao je vrata otključana da bismo brat i ja, kada bi tata i mama bili na poslu, ako je nešto hitno, mogli da ih pozovemo. Naravno, mene je dečja radoznalost terala da se, kada komšija nije bio tu, ušunjavam u njegovu kuću i da zavirujem u svaki njen ćošak.
U njoj je bio jedan kredenac, koji je bio zaključan.
Znao sam da je ključ od tog kredenca morao biti negde u kući. I našao sam ga u jednoj fioci. Probah da otključam kredenac. Hoće. U kredencu je uz mnogo drugih stvari bio i jedan špil karata, stari. Ukrao sam ga, zaključao kredenac, vratio ključ u fioku i otišao da se igram sa kartama. Špil mi je bio zanimljiv nekoliko dana, a u međuvremenu je komšija vidio da mu špila nema i došao, kad sam bio sam kod kuće, da me pita da ga ja nisam uzeo. Rekao sam da nisam.
On je ljutito rekao: “Dobro!” I izašao. Uplašio sam se da će nešto reći mojim roditeljima, pa sam karte, koje sam do tada držao u svojoj fioci, među knjigama, brzo dograbio, istrčao napolje, pa iza kuće. Tamo je bila septička jama. Brzo sam podigao lim kojim je bila prekrivena i u nju bacio špil. Kasnije sam saznao da je komšiji taj špil bio uspomena na pokojnog oca.
utorak, 15. ožujka 2016.
KOMŠIJA NIJE IMAO OBIČAJ DA ZAKLJUČAVA VRATA KADA BI NEGDE IZAŠAO. BILO JE TO U VREME KADA....
Pretplati se na:
Objavi komentare (Atom)
0 komentari:
Objavi komentar