Jedna koleginica je svirala na klaviru, a deca iz celog vrtića pevala “Danas nam je divan dan”… On je bio toliko uzbuđen i zbunjen da me je sve vreme stiskao rukama oko vrata i nogama oko struka a obraz je zalepio uz moj da ne bi gledao u decu. Imao je osmeh od uva do uva.
Ne znam kako sam preživela…A onda, na moje pitanje “Šta želiš da ti kupim za rođendan” (iako to inače nije praksa da vaspitači rade, ovo je ipak malo dugačija priča) on je odgovorio “Žvaku”!!! Ne dve, ne šest… Jednu jedinu žvaku! Samo su mi kroz glavu prošle slike dece koja lome svoje igračke od par hiljada dinara… I ne žele ih jer su stare… E tad nisam izdržala više, i plakala sam kao nikad u životu.
0 komentari:
Objavi komentar